"I, zapamti - Bogče ima blogče" status sa fejsa je fenomenalan primer kako sa malim brojem reči može mnogo da se kaže. Nisam, nažalost, autor ovog posta, ali sve vreme i svesno, pogotovu, nesvesno, danas razmišljam o njemu. Jer, milion puta sam se i lično, i na tuđem primeru, uverila da je tako. Nekad je to značilo da je pravda konačno zadovoljena, a bilo je slučajeva kad mi se jasno stavljalo do znanja da je "karma kučka!"
Svesna da sam se nenamerno ogrešila o neke ljude, kao i da je pogrešno što sam namerno nekim neljudima želela loše, pokušavala sam da opraštam - i sebi i drugima. A najteže je oprostiti sebi, pogotovu kad uđeš u zrele godine.
Vaspitavana u duhu pravoslavlja, odrasla pod Ostrogom, trudila sam se da praštam, okrenem i drugi obraz iako je prvi još brideo od šamara i "šamara" Ponekad potpuno nemoćna, posle ko zna kog ujeda za srce i razočarenja u nekad bliske osobe, pitala sam se, maltene naglas: "Šta neko dobro ima od mog lošeg? Hoće li tako platiti struju? Kupiti nove cipele? Biti lepši? Poštovaniji? Šta god..." Odgovora nije bilo...Dugo...
Kao u lošim, trećerazrednim filmovima, kraj tih premišljanja, da ne kažem filozofiranja nikad nije bio ni srećan, ni konačan, a od nagoveštaja da će imati nastavak, dizala mi se kosa na glavi...
I tako je to moje preispitivanje "gde sam pogrešila", "da li je trebalo odmah da reagujem", "šta bi bilo kad bi bilo" trajalo godinama, decenijama - sve do jednog februarskog jutra kad sam postala majka. Čekajući da mi donesu zamotuljak malo veći od vekne hleba - hvala Bogu pa je to samo bio moj intimni doživljaj bebe koja je imala grama i centimetara taman koliko treba - sve mi je postalo kristalno jasno: nije do mene, do drugih je!
Vođena tom devizom lakše dišem!
Svesna da sam se nenamerno ogrešila o neke ljude, kao i da je pogrešno što sam namerno nekim neljudima želela loše, pokušavala sam da opraštam - i sebi i drugima. A najteže je oprostiti sebi, pogotovu kad uđeš u zrele godine.
Vaspitavana u duhu pravoslavlja, odrasla pod Ostrogom, trudila sam se da praštam, okrenem i drugi obraz iako je prvi još brideo od šamara i "šamara" Ponekad potpuno nemoćna, posle ko zna kog ujeda za srce i razočarenja u nekad bliske osobe, pitala sam se, maltene naglas: "Šta neko dobro ima od mog lošeg? Hoće li tako platiti struju? Kupiti nove cipele? Biti lepši? Poštovaniji? Šta god..." Odgovora nije bilo...Dugo...
Kao u lošim, trećerazrednim filmovima, kraj tih premišljanja, da ne kažem filozofiranja nikad nije bio ni srećan, ni konačan, a od nagoveštaja da će imati nastavak, dizala mi se kosa na glavi...
I tako je to moje preispitivanje "gde sam pogrešila", "da li je trebalo odmah da reagujem", "šta bi bilo kad bi bilo" trajalo godinama, decenijama - sve do jednog februarskog jutra kad sam postala majka. Čekajući da mi donesu zamotuljak malo veći od vekne hleba - hvala Bogu pa je to samo bio moj intimni doživljaj bebe koja je imala grama i centimetara taman koliko treba - sve mi je postalo kristalno jasno: nije do mene, do drugih je!
Vođena tom devizom lakše dišem!
